I tako smo, kroz život Stipe i ja zajedno nastavili. Nismo se nikad ni svađali, a svakin danon se sve više i više volili. Bili smo najsritniji par u selu, brez problema to mogu kazat.
Iva Crnjac mlada je spisateljica iz Širokog Brijega čije priče privlače pozornost. Ove godine je za emotivnu ratnu priču "Krug" nagrađena od strane Ministarstva branitelja Republike Hrvatske, a za portal Herc.info napisala je priču o jednoj ljubavi, u onim, dobrim, starim vremenima...
Upeklo ti je tog dana Sunce, a mene moji poslali pustit krave na pašu. Taman proliće bilo, sve dobro pozelenilo, a nekakvo najvruće Sunce s nebesa grijalo. I uprtila se ja s Šaruljom, Milavom i Zekuljom u polje. Pustit ću i malo da pasu, a ja ću sist u ladovinu i gledat ih. Drago meni bilo vidit ću malo svoju Milku, ta i nju će poslat da krave pusti.
Sila ja na ledinu, kad eto bržen i Milke, i nju njezini poslali. Besidile mi, pojile ono užine što su nan naši spremili, pa malo teferičile. Kad siti se ja, Milka mi se bržen udaje, neće mi imat ko društva pravit ko ona. Na toj ledini bio samo još jedan momak, Stipe Marinkov, al' nismo ti se nešto mi s njim mogle. Dodušen, nije nan nikad ružne riči reka, a mi bi ga se vazda pasale. Kad mi o vuku, vuk na vrata, iđe Stipe i krave za njin. A meni neki šejtan bi, pa reko ajde Stipe vamonare malo, odmori dušon. Ja sve kontala neće tit, kad zaputi se on k nami i dropi s nami. Pogleda mene Milka nako priko oka, šta mi bi. Prvo bi malo nezgodno, pa smo se svi pustili u priču, Stipe nan čak da malo kruva i šećera što je ponijo sa sobon da se i mi malo zasladimo. Sidili smo vazdan, dok nije vakat bio za potrat krave kući. Oprostili se i svako svojin puten, a ja do kuće dumala šta mi bi pa tako momka na pravdi Boga nisan volila.
I tako, skoro svaki dan, Milka, Stipe i ja čuvali krave, besidili, pričali o svačemu, a Milka i ja tek skontale da je Stipe pravo kršan momak. Brezveze ga se pasale dugo vrimena. Domalo se Milka udala, otišla svojin poslon, a samo Stipe i ja ostali svaki dan. Jedan dan bi on meni ponijo domaćeg soka od drinjina, drugi dan ja njemu malo mladog sira i kruva, i tako uvik. Lipo nan bilo i bez Milke, okrenila bi se u grobu da me sad čuje, ja joj vazda govorila da nan nije bilo lipo brez nje.
Jedan dan doša Stipe, nekakav sav pokisa, nikakva avaza od života iz njega.
"Moja Danice, oće da me žene..."
A meni neko ko da je šamar plesnio. Nisan ni ja znala što mi je zasmetalo tako nabrzinu.
"Lipa je ona cura, dobra, al'..."
"Ma šta al'?" upita ja.
"Ima jedna koja mi je srcu bliža i prišnija."
Ja sve duman ko li je ta sritnica, da nije ona Matija Stojanova, vazda je ona u nj blenila, ko tele u šarena vrata. U tom svom dumanju, ja ni ne upita momka ko je ta. Kad on na me:
"Koda me neš ni upitat koja je?"
"E moj Stipe, nije ti moj posa sve znat, a koja je da je, ta će najsritnija na svitu bit!"
Nismo ni progovorili poslen, nešto brezveze o kravan, pa svako kući.
Meni krivo bilo, sinko moj, a nisan mu tila do znanja dat. Sutra ja u polje, nema ga. Prikosutra opet, nema ga. Kontala da nisan štogod krivo napravila. Kad ide Stipe treći dan ko s muštulukon.
"Neću se ženit."
Ja stala, ne znan kud ću sa sobon, pa upita što.
"Volin ja stari momak ostat, ako me ova što je ja oću ne tidne, neću se ni ženit, tako san im i kaza, pa mi oni kazali sritno ti, neće li te ta tit..."
Ja odman na prvu nekakva veselija, neće se ženit njome, a šta ako ga ta druga tidne, opet ja ostado brez njega.
"Šta je, bona Danice?"
Već se on zasekira što san se snuždila odjednom.
Pa mi se primaka, uzeo moju ruku u svoju, ja se okreni vidit imal' koga da nas ne bi slučajno vidio, pa me on pogleda lipim, smeđin očima.
I gleda je on mene tako minut dva, a ja se nisan smila pomaknit. Ne dala majka isusova, pa da kogod naiđe i ugleda nas vake. Onda Stipe progovori.
"Jadna ne bila, što se manita praviš, kad znadeš da si ti ta sretnica?"
Ja bez riči ostala. Moj Stipe, šta ću znat... Družili smo se mi svaki dan, ta ne bi da san ja znala da bi on mene tija.
"Ti bi mene ženija?" ja jedva kroz zube izusti.
"Pa eto ako bi ti tila, ja ne bi ima ništa protiv."
I zagrli on mene tu, a u taj vakat je i to vrlo bilo nevinčanin.
Došla ja kući, nikad sritnija. A mojin drago bilo, majka rekla da je odman znala, čin san ja svako malo o njemu pričala. Uputila se ja i do Milke, pa da i njoj kažen. Njoj još draže bilo, kaže i ona je odman znala. Kad su svi znali, ne znan što mi nisu umili kazat...
I tako smo, kroz život Stipe i ja zajedno nastavili. Nismo se nikad ni svađali, a svakin danon se sve više i više volili. Bili smo najsritniji par u selu, brez problema to mogu kazat. Volili smo se i poštovali. Ništa nan nije valilo, a i Bog nas je blagoslovio s sedmero lipe dice i još više unučadi.
A od svega, najdraže nan je po stare dane bilo opet podilit malo kruva sa šećeron, ko u lipa vrimena iz naše mladosti.
Iva Crnjac/Herc.info
