Božićna priča Ive Crnjac

Nit' san ikad zna. Tvom didu je sad osamdeset i peta, a i dalje ne viruje da namisto malog Isusa, toga dida i njegove poklone, narod pod bor stavlja. Umisto da lipo božićkuju, oni čekaju da on kakav poklon donese, taman ko da oće, nego svakom ditetu mater il' ćaća pod bor poklon gurnu, pa kažu donijo onaj jer si dobar bio. Kad tamo ono najpoganije dite iz čitava sela najviše pod boron ima. Lipo didovo, u naše ti vrime nije bilo takvi kindžurija, sevab je bio kakav đemper dobit, da ne trčeš vazda u istom. Al' eto, ne valja Boga žalostit, ta znan ja kako je mome ćaći bilo, sa sedan godina ga otpremiše gore u Slavoniju, pa je gore mora božićkovat, tio ne tio. Nije on, lipo moje, ima šta ni za pojist ovdi, pa dobri fra Didak, pokoj mu duši, otpremi ga gore i spasi ga od jada što je hara ovdan.

Priča bi meni moj ćaća uvik kako mu je teško bez njegove matere bilo, ostavit kuću, selo, ajvan. Zna je da je i materi teško samoj brez njega, a i ćaća mu pogini u onom tužnon ratu. Pa su ti njega, sinko moj, poslali gore da priživi. Nije ti u njemu života bilo brez njegove Ercegovine, krivio bi ti se on gorikare svaku večer, plaka za materon i za kućon, a nit matere nit kuće. Bija ti je on malešan, al' je dobro zna da nije džaba u Slavoniju poslat. Ta više mu bilo ža matere negoli njega samog. Ništa osim njega nije ni imala. Imali su nji dvoje štogod ajvana, kravu smakniše, bržen i one dvi ovce, grijota je i živinu izgladnjivat, samo in eto ostade ćuko, nek' ima ko kuću čuvat kad bi oni kmisi otišli. Oni su ti imali nji dvoje, i dosta in to i bilo, samo da su imali štogod za pojist, ni to ne bi udilo. Sinko moj, kako se njegova mater obradovala kad je čula da će dicu od gladi spašavat, znala je da će jednog jedinog njezina sinčića dobri fra Didak spasit. Beli je tužna bila, više je zafaljivala Bogu što će joj dite priživit.

Kruničala je ona svaku večer za svoje dite, za dobro njegovo. A i on je za nju molijo, ta tako ga je ona i naučila, kad ne znaš šta ćeš, sidi i čenaše jami, prosvitlit će te Bog. I molio je i plaka on dugo vrimena, pomaga ovin što su ga jamili, sitio bi se i za nji dikoji očenaš izmolit, ta jamili su ga koda je njiovo dite. Al' džaba sve lipote slavonske, nije to njegov kamen ercegovački i gotovo. Božićkova ti je on tako sa njima, sve dok nije doša muštuluk da more nazad u svoj rodni kraj. Nije ti se taj mislija, uprtio se i nazad kući. Eee, lipo didovo... Moj ćaća, a tvoj pradid je doša kući. Samo eto što, samo kuća bi na mistu. Nije zateka ni mater ni ćuku prid njon. Uša je u kuću, a kuća prazna. Nije bilo mirisa nevena ni cmilja ni lavande. Vratija se on kući, al' kuća prazna. Prid Božić je vazdan bila puna. Izaša je odma iz nje, poša puten iza kuće, plaka je čitavin puten do greblja, tamo se prikrstija i jamija čenaše u ruke. Sitija se materine priče o tome kako Bog prosvitljuje.

Zato, lipo didovo, dobro zapamti ovo što ću ti sad kazat:
"Od ćaće san naučija da čovik ne smi bit nezafalan, da triba Bogu zafaljivat na tome šta si svaki Božić sa svojon familijon dočeka, da neš imat većeg poklona od svoje familije. Mom ćaći je Božić ko taki bija najbitniji. Nikakav drugi nije postoja. Tako san i ja radija, i tako govorin, ko i ćaća ti, a ako Bog da, i ti ćeš tako svojin unucima i dici ispripovidat. Sritan ti Božić, najlipše didovo, i nemoj zaboravit priče od svog dida, a pamtit one brezvezne od onog dida božićnjaka."

(Iva Crnjac, prosinac, 2022)