U daljini vidim selo, od kamena što se stvori, vidim svoju kuću skromnu, što je zvasmo: Naši dvori...

Vidim dicu na proplanku, dok čuvaju stada, skupa, tada nije bilo svađa, nit podjela, niti grupa, kažu stihovi pjesnikinje Katarine Zovko Ištuk.

SRITNO DITE

Kada diple zasviraju

i kad ganga složno krene,

zapivat bi i ja tila,

bude mi se uspomene.

Tad se vrate sritni dani,

u nizu se slike roje,

dok sam bila sritno dite,

mladosti se sitim svoje.

U daljini vidim selo,

od kamena što se stvori,

vidim svoju kuću skromnu,

što je zvasmo: Naši dvori.

Vidim dicu na proplanku,

dok čuvaju stada, skupa,

tada nije bilo svađa,

nit podjela, niti grupa.

Siromašni svi smo bili,

al vesela i dobra dica,

osmih nije silazia,

sa mrljavih naših lica.

Vidim ćaću , cipa drva,

u blizini majka stara,

u rukama pune kante,

nosi vodu iz bunara.

Prid očima sve se niže,

dok mi starost moja stiže,

svaka slika dušu hrani,

tako teku moji dani.

KATARINA ZOVKO IŠTUK/Hercegovina.in